Igrači/gejmeri imaju svoja lična imena: Mohamed, Ali, Sahim, Faris, Ahmad, Amar, Fazis, Jamal, Maha, Salim, Hasam, Amira, Omar, Bilal, Sana, Tarek, Amon, Aršibir, Samir, Hazim, Eslam, Saleh, Fadi, Omran, Osama, Habib, Aliraza, Razi, Ata, Raham, Ševder, Aram, Ebdula, Baran, Fatma, Ibrahim, Lejla, Harven, Biđul… Svako ime ima neko značenje, na primer Bilal znači voda, Tarek-konjanik, Aršibir- onaj koji dominira nebom, Habib-voljeni, a Maha znači lepo…

Pripadaju različitim generacijama, među njima su i deca, tinejdžeri, i odrasli i stari; muškarci, žene, transrodne osobe; visokoobrazovani i oni bez formalnog obrazovanja; iz urbanih sredina i dalekih nomadskih naselja Azije i Afrike. Govore različitim jezicima: urdu, farsi, arapski, kurdski, pandžabi, paštu… poneko govori i engleski, nemački ili francuski.

Neki od njih su bez noge, prstiju, ruke, neki su zadobili povrede glave, neki su u modricama, a većina sa plikovima na stopalima od dugog hodanja.

Zajedničko im je da su “Izgubili svoj dom, što znači bliskost svakodnevnog života. Izgubili su svoju profesiju, što znači samopouzdanje da su od neke koristi na ovom svetu. Izgubili su jezik što znači prirodnost reakcija, jednostavnost gestova, netaknuto izražavanje osećanja.”

(Hana Arent)

Crteži i slike njihovih autoportreta i portreta članova njihovih porodica, prijatelja, slučajnih ljudi koje su na putu sreli, kao i njihovih sapatnika, uvode nas u njihov spoljni i unutrašnji svet. Otkrivaju nam njhove refleksije, potisnuta, instiktivna osećanja, neiskorišćeni potencijal, njihove zebnje, nade i razmišljanja. Maska nam otkriva njihove željene i neželjene identitete, potreba da je stave na lice zaštitila ih je bar na trenutak od spoljnog sveta, društvenih pritisaka, zlostavljanja i uznemiravanja. Osetili su se slobodno i s njom zaplesali.

Dnevnik je jedan oblik rada u okupacionim i art terapijama koji omogućava da u periodu dužem od jedne sesije, korisnik se vodeći ga regularno oslobađa stresa, dublje povezuje sa sobom i budi i održava svoju kreativnost. Dnevnik je prostor da se sopstvene misli i osećanja dokumentuju, urede i razvijaju.

Sarin dnevnik predstavlja intimno svedočanstvo o životu osamnaestogodišnjakinje iz Sirije koje delimo sa vama uz njenu saglasnost. Dnevnik je pisan na četiri različita jezika: engleskom, arapskom, turskom i grčkom što oslikava njen život u pokretu. Pored toga, dnevnik je ispunjen crtežima i tekstovima koji mogu podsećati na crteže i tekstove većine devojaka njenog uzrasta osim što u svom dnevniku ona, između ostalog, ilustruje i nesanice sa kojima se suočava dok boravi u Prihvatnim centru u Šidu.

Sara je sa svojom braćom i sestrama redovno dolazila na okupacione radionice koje su vođene, ponekad da bi u njima učestvovala, a ponekad samo da bi podelila svoja razmišljanja i brige.

Kada već ispunila sve svoje sveske crtežima, poklonjen joj je novi blok za crtanje i olovke, jer joj crtanje i pisanje mnogo znače, pogotovo noću zbog nesanica koje ima. Pre nego što je sa porodicom krenula dalje na put, došla je da se pozdravimo i vratila mi crtački blok koji sam joj poklonila, samo što je ovaj put isti bio ispunjen njenim crtežima i tekstovima.

Taj dnevnik je jedan od najvrednijih poklona koji sam ikada dobila. Sara je vrlo talentovana i beskrajno hrabra devojka. Dogovorile smo se da se sledeći put vidimo na njenoj samostalnoj izložbi u Berlinu.

• Poruke u prolazu

Pisanje, kao i ostale ekspresivne metode, u okviru okupacionih i art terapija prisutno je sa intencijom da se  omogući korisnicima da se verbalno izraze. Međutim, ljudi u pokretu vrlo često imaju potrebu da sami spontano pišu poruke, reči koje su im veoma važne, nekada su  to samo eliptične rečenice, nekada su veoma duge, a ponekad napišu i pesmu.

Učesnici i učesnice okupacionih radionica su pri svakom susretu imali priliku da, ukoliko to žele, anonimno podele svoje poruke, razmišljanja, iskustva sa gejma, prijatna i neprijatna osećanja kroz crtež ili pisanu reč, ili u kombinaciji reči i slika.

Neke od poruka koje su podelili:

„Potrebno nam je da živimo u miru, sigurni i slobodni. Potrebno nam je da vodimo naš stil života, da studiramo i radimo. Potreban nam je duhovni mir. Nemojte povređivati ljude koji žele da rade na sebi, da se razvijaju kako bi postali još bolji ljudi.“ devojka iz Sirije

„Napustio sam svoj dom zbog rata. U ratu sam izgubio svoju majku i svoj dom. Nedostaje mi moj dom.

Nadam se da će se rat završiti kako bih se vratio kući.“ momak iz Sirije

„Želim da odem tamo gde ću se osećati bezbedno.“ devojka iz Avganistana

„Nadam se da će moja porodica uvek biti ponosna na mene.“ devojka iz Sirije

„Moj tata nema novac“ devetogodišnja devojčica iz Sirije

„Želim beskrajne želje.“ devojka iz Sirije

„Želim da poručim svim devojkama i ženama da ne idu ilegallnim putevima.“ mlada žena iz Avganistana

„Plašim se da ću izgubiti svog tatu.“ devojčica iz Sirije

“Snovi će rasti uprkos trnju života. Elegantan cvet. Voleo bih da naša domovina bude onakva kakva je bila nekad, sigurna i bezbedna. Svako je mudar dok prenosi priče drugih. Sigurnost u otuđenju je domovina, a strah u otadžbini je otuđenje. Mir u mojoj zemlji, Sirija je stvorena za mir i to ste videli. Naši snovi su nestali dok smo još bili u kolevci. Surova realnost i nepoznata budućnost. Mi smo generacija koja nikada neće poželeti da se mladost vrati. Budi nešto lepo, lepo je nezaboravno. Novac i uspeh ne menjaju ljude, već otkrivaju njihovu pravu prirodu. Fejsal iz Sirije pozdravlja ceo svet.”

„Svi smo isti uprkos bojama naše kože. Bilo da je bela, žuta i crna. Mi smo deca, a ne crnci ili belci. Svi imamo istu vrednost u društvu. Kraj rasizmu.“

„Želim da idem kod svoje braće u Nemačku. Veoma su zabrinuti za mene. Život mi je veoma težak. Imam 14 godina. Uvek sam bio sam. Kada sam imao 10 godina, izgubio sam oca. Kada sam imao 11 godina izgubio sam majku i moja životna priča je veoma tužna, ali ovo je moj život i moram da ga uzmem. Bio sam najbolji student u Avganistanu i želim da postanem pilot. Mnogo vam hvala.“